Путовање у Русију Хора Свети Роман Слаткопојац

15. до 26. јула 2007.

   “Хор младих певача из српског града Новог Сада при храму Св. Апостола Павла у Петроварадину, с правом носи име светог Романа Слаткопојца!” ово су речи изговорене на почетку емисије озбиљне музике “Музички салон” коју води главни и одговорни уредник Радио Ростова и професор Ростовског конзерваторијума др. Наталија Мешчерјакова поводом наступа нашег Хора на концерту у престоници Донских козака граду Новочеркаску. Но, до овакве ласкаве оцене врсног музичког зналца претходио је дуг пут одрицања, рада и много љубави.

   Пре поласка на ово гостовање, интензивно смо се припремали на пробама. У почетку смо имали пробе три пута недељно а пред путовање пробе су одржаване свакодневно. У суботу 7. јула, на Ивандан, одржали смо целовечерњи концерт у препуној сали Музеја Града Новог Сада на Петроварадинској тврђави. Успех је био фантастичан. Програм састављен од руских и српских духовних и световних композиција никог није оставио равнодушним. Посебно су својим гласовима пленили солисти Санела Митровић, сопран (солиста Опере СНП-а) Зоран Мартиновић, тенор такође солиста Опере СНП који је после шеснаестогодишњег боравка у САД, опет наступио пред новосадском публиком, затим, ђакон, проф. Петар Којић баритон, али нарочити утисак су оставили млади солисти Ванда Маријански, мецосопран, Никола Родић, тенор, Никола Баста – баритон, Милош Скенџић-баритон и Јован Скенџић –бас. Публика је на ногама и овацијама испратила младе уметнике. И тако ободрени похвалама домаће публике кренули смо на дуго чекано и маштано гостовање у Русију.

ПУТ КА ЗВЕЗДИ У БЕСКРАЈНОМ ПЛАВОМ КРУГУ 

Русија не може умом да се схвати

обичним метром се измерити не да

њен поглед је чудан и чудно те гледа,

у Русију можеш само веровати!

(Ф. Тјутчев)

  Тог, 15. јула, у недељу, на светој литургији у нашем храму, помолили смо се за срећан пут и са нестрпљењем чекали осамнаест часова, време за кад је заказан полазак са нове међумесне аутобуске станице.Узбуђење је било оправдано јер поћи на пут у свету Русију је догађај који смо чекали као нешто што се граничи са маштом, а још на тај пут поћи аутобусом, признаћете да је помало и авантура. Наш прота Божа, који нас је на свакој литургији кад смо певали бодрио и пред верницима у храму највљивао наш полазак и наш професор и диригент Пера који нам је још кад смо почињали говорио да ћемо певати у Русији ако истрајемо са радом, одржали су обећање. Ево нас већ у новом луксузном аутобусу АТП Војводине спремни да кренемо на пут дуг две и по хиљаде километара у једном правцу, док нам са перона машу и посматрају очима пуним суза радосница, али и забринутости наши родитељи и пријатељи. Ве ћ при првом сусрету смо схватили да су нам возачи сјајни људи, што је веома важно, јер следећих дванаест дана, аутобус ће нам бити нека врста путујућег дома који смо понели из Србије. У аутобусу сви весело расположени и насмејани, почиње и песма а понели смо и три гитаре. И возачи су опуштени, јер проф. Којић, испред аутобуса, вози свог форда већ њему добро знаним путем . У таквој атмосфери, нисмо ни приметили да смо већ стигли на границу са Мађарском. Уобичајена процедурa и ево нас већ код наших северних суседа. Кад смо прошли Мађарску, не знамо, само се сећам да смо већ касно у ноћи стали на бензинској пумпи у у Дебрецину. Професор је рекао: “Још мало, па смо у Русији!” Помислили смо, како то! Зар је за њега Украјина и Русија свеједно!? Доцније смо се уверили да по духу народа, по топлој речи и гостопримству браће Словена, нема разлике. А и у школи смо учили да је Кијев, колевка руске државе, тамо је кнез Владимир Русе осенио сјајем хришћанског крста.

   У Украјину улазимо код Чопа и Ужгорода. Почиње да свиће! Да ли сте некад доживели свитање на Карпатима? Призор какав не може да се види ни у Швајцарској, како каже професор. Тамо, кроз влажну измаглицу где се први сунчеви зраци пробијају кроз борове гране назиру се врхови Карпата, те за нас Србе, помало митске планине. Јер колико пута смо слушали како су иза тих врхова на широким пространствима, живели и Срби док се нису доселили на балканску ветрометину! Уствари, чини ми се као да се враћамо у своју прапостојбину. Сад је 5 сати ујутро по нашем, а по украјинском времену је 6. На једном овећем паркингу стајемо. Пауза. Запахњује нас мирис боровине. Још увек поспани и узбуђени од путне грознице најзад схватамо да смо на Карпатима о којима смо много слушали. Једина музика је жуборење речице у долини и цвркут птица. Неки од нас су, први пут у иностранству, али, осећамо се као да смо код куће. Тако ће бити све време овог нашег путовања. Али доживљај те карпатске зоре дубоко је остао у свести свих нас.

   Први велики град на који наилазимо је Лавов. кроз прозор аутобуса посматрамо широка пространства Украјине. Све тако подсећа на нашу Војводину! Аутопут се реконструише па је саобраћај успорен. Радове изводи фирма из Скопља. Машемо “земљацима”. Следећи велики град Ровно или Равно. Интересантно колико има много истих топонима. Тек кад сретнемо називе места као што су Круче, Радинци, Маљутинци Богдановци, Петковићи, Давидивићи, Острог, Ђурковићи итд. схватићемо да идемо стазама јунака Милоша Црњанског ка бескрајном плавом кругу са звездом која још увек сија! Зато смо пошли на ово путовање. На сваких тридесетак километара, заблиста се понека купола нове цркве! То нам је светионик да смо на правом путу. После целог дана путовања око пет после подне, назиру се контуре велеграда. На путоказу пише: Кијев 15 км, а ми смо мислили да смо већ у њему. Густ саобраћај је условио да аутобус иде полако тако можемо да уживамо посматрајући лепоте украјинске престонице. Најзад смо стигли у град крштења Руса, колевку руске државности, мада се он више не налази у Русији! Боже како смо слични! Колевка наше духовности и државности Пећка патријаршија нам није доступна, а можда ћемо једном и тамо поћи да певамо! Сад је 18 часова стојимо испред зидина Кијево-печерске лавре. Искрено речено, замишљао сам то много романтичније.Па ово је део савременог града. Замишљао сам Кијев као из филма о Тарасу Буљби. Одавде су Суворов и Козачински дошли у наше Карловце да просвећују и поучавају наш нараштај, враћајући тако дуг којим их је задужио наш свети Сава пружајући им духовну подршку и савете како да оснаже још увек мадо тело Руске православне цркве. Кијево-печерска лавра је град у граду. То је комплекс храмова и конака на обали Дњепра, у којем живи огроман број монаха. Лавра је колевка руског православља. Још у време кнеза Јарослава Мудрог на брдовитим обалама Дњепра 1051. вративши се са Свете Горе Атонске где је примио монашки постриг, предобни Антоније, првоначалник руског монаштва, оснива манастир, место свог духовног подвига. Тако је временом Лавра постала центар не само руског већ опште православног поклоништва. Велика печерска црква, као и сама Лавра посвећени су Успенију пресвете Богородице. Ширина Храма је 20 метара а дужина 30м, док је висина 50м. У Кијеву данас има преко 80 православних храмова, а један је посвећен и нашем светом Сави.

   Сваки храм у Лаври има своју историју и свој непоновљиви изглед. Улазимо у Успенски сабор. Анђеоско певање невеликог хора, предиван мирис тамјана и молитвено бдење верника, на све оставља снажан утисак. Нека топлина обузима сваког од нас појединачно, а ипак осећамо заједништво. Одједном се јавља неко помало заборављено осећање из детињства, кад смо седели у крилу мајке озрачени топлином љубави и сигурности и кад се јави нека необјашњива потреба да се заплаче, али од лепоте тренутка и силине љубави.Ово осећање се може исказати само оном синтагмом, коју сам много пута чуо и ево, најзад схватио њено значење: да, то је слатко православље!

   Поједини верници се склањају да наc пропусте и мада су наше девојке из хора покревиних глава као и све жене у храму, ипак им се чини да нисмо домаћи. Можда су их одале мараме од српског платна на глави, каквих нема у Русији! Али на сваком кораку смо осетили љубав братског народа. По изласку из храма једна старија жена прилази и кад је чула да смо из Србије, враћа се после пар минута носећи пакет иконица које нам је подарила, благосиљајући нас и захваљујући Господу што је срела Србе! Шта рећи!? Почињемо да дожвљавамо оно о чему смо слушали, како је тај народ саткан од емоција. То сазнање ће се потврдити још безброј пута током путовања.

   Увече, мада уморни, искористили смо прилику да шетамо Кијевом и уживамо разгледајући прелепа здања под ноћним осветљењем. Смештај је био фантастичан, нешто неочекивано и луксузно! Ујутро смо кренули даље.Испратила нас је наша нова пријатељица Оља, студент конзерваторијума, коју је судбина у једном трнутку спојила са Србијом, имала је момка из Шапца који је овде у Кијеву студирао. Даљина их је раздвојила. Жења и професор је знају од раније.Она нам је помогла око смештаја.Хвала јој! Напуштамо златне куполе кијевских храмова, те непоновљиве “бајке на облаку” и возимо се широким путем према Полтави и Харкову. У аутобусу опет песма, сви смо спокојни и радосни. У Успенском сабору смо оставили “записку” са нашим именима. Знамо да су молитве за срећан пут оца Теодисија са нама. Пред намa пут, прав у недоглед, несхавтљиво широк за наше прилике. Кажу да је Стаљин тако правио да и авиони могу да слете. Приближавамо се Харкову, још “само” 300 километара.

   На једној пумпи стајемо да бисмо сипали гориво. Около непрегледна равница и њиве пуне кукуруза. Професор предлаже да одржимо пробу. Жења даје интонацију разлеже се песма Тамо далеко, Ванда пева Ниње отпушчајеши и тако редом. Ова проба у кукурузима, како смо је назвали, сигурно ће остати запамћена. Најзад улазимо у Харков. Колико смо пута само слушали о том граду и нашем успешном земљаку Атанасију Стојковићу ректору Универзитета у овом граду крајем ХVIII и почетком ХIХ века. Харковски универзитет је један од најстаријих у Европи.А Атанасије Стојковић, рођени Румљанин био је овде ректор. Написао је прву физику на српском језику, први роман “Аристид и Наталија” и први превео Нови завет. А несрећни Вук Караџић, оптужио је овог двоструког доктора наука како је од њега преписао превод Новог завета!?!Ако је и од Вука, много је! Из Харкова се полако спуштамо према југу и Црном и Азовском мору. Понекад имам утисак као да се скијама спуштамо на Планици.Пут прав у недоглед и сатима се спуштамо. Ређају се градови:Изјум (што на руском значи суво грожђе), затим Славјанск, скретање за Доњецк итд. Тачно после дванаест сати од поласка из Кијева стижемо на руску границу. Још само мало и близу смо циља. Тако смо мислили, али било је дугачије. Ту смо први пут доживели оно о чему нам је много пута говорио професор Којић. Представници пограничне службе, милиционари, цариници и остали, доживлјавају своју професију као власт а не као сервис грађана. То је, додуше свугде тако, али овде где је безбожнички режим деценијама профилисао и начин размишљања, још увек постоје људи којима смета тако силан и масован повратак Русије православљу и самој себи. Мада из душе обичног руског човека никад није могао бити протеран Бог, сада се може сигурно рећи да се Русија вратила кући и себи. Ми смо знали да неколико службеника који су нас безразложно задржали на граници пуних осам сати, нису слика Русије и у то смо се уверили чим смо прешли границу, где су нас чекали исто тако уморни као и ми, али радосни и усхићени сусретом, наши домаћини. Брзо смо заборавили на непроспавану ноћ, али после доручка у хотелу пошли смо да се одморимо. Вечерас имамо концерт и то веома важан концерт. Град Новочеркаск, још нисмо упознали. Оно мало из аутобуса што смо видели било је импресивно. Широки булевари са много зеленила а по средини сваког булевара, између коловоузних трака је пространа пешачка зона са много клупа за одмарање. Сви булевари зракасто воде до централног трга, Саборног трга на којем се налази трећи по величини храм у Русији. То је централни сабор Свевелике војске донске, посвећен Вазнесењу Господњем. Концерт те прве вечери је организован у централној библиотеци која носи име Пушкина. Прекрасна сала је по лепоти слична сали наше Градске куће, али је много већа. Акустика одлична, расположење сјајно, тако да све обећава незаборавни концерт. Тако је и било. Сала је била тесна да прими све оне који су желели да присуствују концерту хора који је је дошао из „братске Србије“ како кажу. Оно што их нарочито одушевљава и о, чему су непрестано говорили и нама и у медијима, то је наш ентузијазам и наш узраст, јер смо сви веома млади. Аплаузи су били дуготрајни да би на крају прешли у овације. Многи су плакали док смо ми певали! Ово је осећање које раније нисмо доживели. Толико много цвећа на крају. Донели су нам у салу после концерта руски шампањац да заједно наздравимо великом сусрету и великом нашем успеху. Нико више ни не помишља да је уморан и шта смо све прошли док нисмо дошли до овога. Али вредело је!

   Сутрадан ујутро одлазимо за град Шахти, који је око четрдесет км. удаљен од Новочеркаска. Тамо у сабору Покрова Пресвете Богородице имамо концерт у 10 сати пре подне! То кад би неком код нас причали не би нам веровали, али тако је. Испред храма нас дочекује Архијерејски намесник шахтинског округа протојереј Георгије Сморкалова, баћушка Георгије, како смо га касније звали. Поздравља се са нашим протом Божом и протом Драганом и са прoф. Којићем са којим се зна више од десет година, како каже, кад су заједно служили као ђакони у новочеркаском великом сабору. Са свима нама се поздравља и води нас ка храму. Храм је велики и препун верника. Ту је телевизија и други медији. Народ пажљиво слуша поздравне говоре и почиње концерт. Одговарајући на поздравну реч, прота Божа је домаћину, оцу Георгију предао икону св. Саве. израђену на дрвету, руком нашег познатог иконописца Михаила Ђембера. Захваљујући на поклону, о. Георгије је рекао да је икона дошла у праву средину. Јер је култ св. Саве веома распрострањен и поштован у Русији, посебно на Дону. Неколико његових парохијана су добили потомство захваљујући светој лози из манастира Хиландара и верује да ће захваљујући овој икони храм постати прави поклонички центар за све вернике. Почиње концерт. Већ први акорд јe зазвучао омамљујуће. Акустика очаравајућа. Довољно је само отворити уста и настаје музика. Сви смо одушевљени и својим певањем. Додоуше, ми сви волимо да певамо, али ово је непоновљиво задовољство. Опет видимо сузе у очима присутних верника. Не аплаудирају у цркви али зато после сваке наше композиције гласно говоре „Спаси вас Господ“!  После концерта смо произнели многољетствије руском и српском народу. Још дуго смо остали у разговору са присутним народом који је желео да нас упозна. Многи од нас су први пут у животу дали аутограме и били интервјуисани. Све је некако нестварно. Како је могуће да овај народ лепоту музике доживљава и физички, тако што плаче! Овај пријем у Шахтију никад не можемо заборавити. Отац Георгије нам је испричао како се сабор тек сад обнавља јер је за време совјетске власти био разрушен и претворен у магацин. Сад је поново засијао у још већој лепоти. Ручак који је после тога приређен у нашу част достојан је неког двора. Такве “икебане” од хране смо морали да фотографишемо. На сваком кораку смо били окружени пажњом и љубављу. Испраћени звонима са звоника, уз позив да обавезно опет дођемо као свој код својих, полазимо назад у Новочеркаск. Исте вечери имамо још један концерт у Дому културе “Октобарски” у новом делу града. Директно из аутобуса одлазимо на сцену. Темпо је прави професионални али све са лакоћом успевамо. Опет више од сата певања без паузе, али знамо да је сутра одмор. После овог концерта, опет много аплауза, цвећа, аутограми. Почињемо да се навикавамо на новонастале околности, мада нам је испочетка било чудно. После концерта је била свечана вечера уз живу музику коју су нам приредили наши домаћини чланови Хора Атаманског храма Св. Александра Невског који су нас и позвали у госте. Дружење је искрено и спонтано. Језик не представља препреку. Чак и они који не знају руски одлично се споразумевају, јер постоји воља да разумеш онога који ти говори. И наши домаћини знају понеке српске речи и тако причамо неком мешавином језика, али се разумемо! Весеље се продужава до касно у ноћ, Певају се и руске и српске песме и опет по ко зна који пут сви заједно са Русима певамо Тамо далеко. Певати ову песму у далекој Русији, на обали Дона, окружен братском љубављу, али и осећањем носталгије, има посебну димензију. Никад ми ова песма није тако звучала као тамо у Русији. На повратку у хотел, пролазимо преко Саборног трга. Предивно осветљење сабора даје нестварну слику нечег небеског. Заустављамо аутобус и излазимо напоље. Стајемо на степениште испред храма и мада је поноћ, Жења даје интонацију и Баста почиње: “Утверди Боже, веру православних Христијан” У сутрашњим новинама је изашао чланак Наши гости браћа Срби! који овако почиње: “Поноћ. Саборни трг. Са степеништа храма се разлеже дивно хорско певање- Утверди Боже веру православних Христијан, затим По Дону гуљает, песма атамана Платова.. Закаснели пролазници журе да виде ко то пева! Срби! О браћа Словени! Настаје братимљење!” Тако се завршио још један дан на донској земљи. Препуни утисака одлазимо на починак.

   Време брзо пролази, већ је петак 20. јул. Данас после доручка одлазимо у Старочеркаск, стару престоницу донских козака. Ово малено место се налази на пола пута от од Новочеркаска ка Ростову, на самој обали Дона. Седиште Козачког круга, неке врсте козачке самоуправе, јер козаци су били привилеговани слој од самог формирања. Наиме, они су чували границе државе, као наши крајишници и шајкаши. Зато су имали велике привилегије, одговорност само цару лично, ослобођени од намета, своју самоуправу на челу са атаманом, где су решавали све своје проблеме, али исто тако и завист осталих “обичних” Руса, који све то нису имали. Дакле, потпуно иста ситуација као и са Србима у аустријској монархији. У Старочеркаску нас дочекује млади монах Дионисије. Одлазимо прво у храм који је посвећен Донској икони Божије Матере који се налази у склопу мушког манастира. Овај храм је до 1836. године био парохијска црква чувеног козачког рода Јефремових., да би царским указом после 1836. постао женски Јефремовски манастир све до трагичних догађања током грађанског рата и такозване револуције. Стравични црвени терор је најжешће испољаван управо на донској земљи, јер су козаци били дубоко религиозни и до краја одани царској власти. Манастир и храм су разрушени а монаштво побијено. Касније се конаци обнављају где се смешта сеоска амбуланта, дечији дом и музеј Стењке Разина. Од 1970. године цео манастирски комплекс постаје Државни старочеркаски историјско-архитектонски музеј заповедника. Међутим, 1994. године поново се региструје и обнавља манастир под званичним именом Свето-донски старочеркаски мушки манастир. Данас је то живи манастир са двадесетак углавном младих монаха, које је је окупио први игуман новообновљеног манастира архимандрит Модест (Потапов). Овај врли монах је од манастира створио најпосећенији поклонички центар јужне Русије. У прелепој цркви са богато позлаћеним иконостасом испред Донске иконе Мајке Божије, отпевали смо прво Оче наш а затим још неколико комозиција. Опет слика коју смо често сретали на овој светој земљи: наш домаћин млади монах Дионисије и његова сабраћа сузама се захваљују на нашем певању. Наравно и међу нама има оних који им се придружују. Овде сазнајемо да је могућност да човек заплаче, уствари дар Божији преко којег се долази до осећаја блаженства.

   Низ ушорену улицу у којој као сведоци времена стоје аутентичне козачке куће, у приземљу од камена а на спрату од дрвета, долазимо до саборне цркве посвећене Воскресењу Христовом. Ово је прва црква на Дону зидана од чврстог материјала. У изградњи храма је лично учествовао император Петар Велики. Због својих сјајних позлаћених купола назван је “Златно сунце Дона”. На зиду поред улазних врата стоје велики дебели ланци, којима је био окован чувени атаман Стењка Разин, који се побунио против цара, као својеврсна опомена козацима. Унутрашњост храма украшава предиван резбарени иконостас, који изгледа као венецијанска чипка. Посебно је интересантно што на икони која представља улазак Христа у Јерусалим, Христос не јаше на магарцу него на l